Kada ugledam pažljivo naborane
pločaste kamene priče,
u utihi i divljenju pomislim,
ovako je moja majka, brižljivo slagala pitu zeljanicu
jufku po jufku, sastavljajući dolje deset,
a nakon fila zelenila, gore petnaest kora.
Nevidljivi je pažljivo slagao otočić,
ploču po pločicu,
vrbočku priču kao nebesku tepsiju,
kao činiju tihih nota besmrtnosti
izvorne iscjeljujuće frekvencije,
i stvorio koloseum milog zvuka.
I tako su oni, On i moja majka
nekad… jednom… slagali položenu stijenozemlju,
usklađivali su prošlost i budućnost,
skladnice u malom amfiteatru od stina,
ritam u jufki, u korici, u brašnim očicama…
Pa zatim uočavam ornamentiku reza,
i mislim, ovako Altijana baklavu u tepsiji,
baš ovako reže, a
romboidi iskaču po božanskom naputku.
I promislim kakve je prste ona tu imala
dok smo moj otac i ja sjedili kraj pećnice
u iščekivanju korice pite kamenice